biZbuZZ 09 – bogte, pa ovo je nešto potpuno drugačije!

dulelovre — Sun, 08 Nov 2009 22:08:01 +0000

Od kada sam se zaposlio u firmi koja pruža video usluge IT kompanijama, vrlo često sam bio u prilici da prisustvujem onim čuvenim maratonskim konferencijama gde i publika i organizatori spavaju, dok predavač priča svima već i previše poznatu priču. Naravno, čast izuzecima, bilo je tu i zanimljivih predavanja i budne publike, naučio sam mnoge stvari, ali kada pogledam unazad i setim se tih konferencija, na pamet mi padaju tri stvari – odela, kravate i (vrlo često) prazna priča.

Za biZbuZZ sam čuo još davno, pre nego što sam postao žrtva opšte histerije za MySpace-om i Facebook-om, kada sam redovno visio na Elitesecurity forumima. Znao sam da ga organizuju geekovi, da nije korporativni dođi-da-ti-uzmem-pare događaj, ali nisam imao pojma da je u pitanju nešto stvarno kvalitetno i bitno dok nisam ovog oktobra imao priliku da prisustvujem četvrtom po redu biZbuZZ-u.

Već prvo predavanje, koje je održala Dragana Đermanović, zadržalo mi je pažnju skoro kao Liam Neeson u filmu „Taken“. Dragana je pričala o online reputaciji i činjenici da web ne zaboravlja, što me je odmah podsetilo na fotografiju na kojoj bauljam na Velikoj plaži u Ulcinju sa velikom količinom Skenderbeg konjaka u sebi, a koju su videli skoro svi moji Facebook prijatelji (i neprijatelji):

Predavanja su se nastavila istom dinamikom – jasno je da nisu svi rođeni da budu predavači, i da ima ljudi koji imaju tremu pri javnom nastupu, ali stvari o kojima se ovde pričalo bacile su u senku sve eventualne govorničke nedostatke. Mene je lično najviše oduševio Nebojša Radović, aka Eniac, koji je o prilično standardnoj temi – društvenom aspektu Interneta, pričao u stilu stand up komičara i uspeo da mi u više navrata izmami glasan smeh, što mi se još nikada nije desilo na ovakvim događajima (dobro, smejao sam se i ranije na IT konferencijama, ali to je bilo ili podrugljivo (po prirodi nisam zloban, ali nekad ne mogu da odolim) ili zato što sam se setio nečeg… znate taj osećaj – sedite kod frizera, zurite u svoj odraz, čuje se kliktanje makaza i u jednom trenutku pred očima vam je najsmešnija stvar koju pamtite… Verovatno je vreme da se šišam)).

Neću ovde detaljno pričati o svakom predavanju ponaosob – ako vas zanima review, moja preporuka je ITdogadjaji, dok sva predavanja možete gledati na live-e.tv portalu (da, ja sam bio snimatelj i da, ja radim tamo).

Skoro dve nedelje od povratka iz Niša opsedaju me ideje. Moj dobar prijatelj Vukašin mi je pre nekoliko meseci rekao da je biZbuZZ najbolji IT događaj u regionu. Sada ja to govorim svojim prijateljima. Znam da na neki način zvučim kao Sara Konor na kraju drugog Terminatora, ali biZbuZZ je stvarno nešto što se čoveku uvlači duboko pod kožu i siguran sam da je tu da ostane.

KLIK

NAJSREĆNIJA DEVOJČICA NA SVETU

dulelovre — Sun, 08 Nov 2009 19:23:47 +0000

Niko nije mogao sa sigurnošcu da kaže koliko joj je godina. Ona zna da, svaki put kada prođe zima, ima godinu dana više. Medjutim, ove godine nije bilo zime, bar ne onakve zime kakvu pamti: nije bilo snega, nisu joj se ledili prsti koji su virili iz iznošenih, za-par-brojeva većih cipela, nisu je gađali grudvama kada je prolazila pored škole u koju nikada nije otišla. Doduše, deca iz škole su je i dalje psovala, i jedan joj je, kažu da se zove Acke, čak i zalepio žvaku u kosu, ali ona nije mogla znati da li sve to znači da ima još jednu godinu više. Živi u u predgrađu, iza stambenih zgrada, sa mnogobrojnom porodicom. Oni su sve što ima – poznanici, prijatelji, neprijatelji. Mnogo voli svog starijeg brata koji je počeo da puši i koji majci stalno pravi probleme. Voli i svoju majku, i oca; i strica i pokojnu strinu, i brata od strica i onog malog, valjda je i on od strica, ona ne zna, ali ga voli. Ipak, najviše na svetu voli svog psa, koji nema ime i za kog se takođe ne zna koliko je star. Možda su se zato i sprijateljili, neznagodišnja devojčica i koznakolikostar pas. Dok se jedne večeri vraćala kući primetila je lutku, u grmlju pored puta. Zaustavila se i, pre nego je dohvati, osvrnula se da bude sigurna da je niko ne posmatra. Bilo je to nešto najlepše što je ikada videla – lutka sa pokretnim očima, što se zatvore kada je položiš i ponovo otvore kada je podigneš. Jedno oko nije radilo kako treba, pa je izgledalo kao da joj lutka namiguje. Osetila je veće zadovoljstvo nego onda kada je bio ujka iz Nemačke, kad joj je doneo onu čokoladu. Čokolada se troši, a lutka je večna. Ali, to nije njena lutka. Možda je neko izgubio pa je sada traži. Možda je neko strašno tužan što je izgubio tu lutku koja namiguje. Pomislila je kako će samo biti srećan taj čovek kad je sutra nađe. Sporim pokretom vratila ju je u grmlje, i krenula kuci. Narednih dana lutka je i dalje bila tu. Svaki put kada je sa Psom prolazila pored grmlja osećala je tugu zbog čoveka koji je izgubio svoju lutku i sada ne može da je nadje. Uveče je volela da je podigne i da mašta da je njena; to bi trajalo samo par minuta, jer nije želela da se vlasnik, ako slučajno dođe, naljuti. Uvek bi je uredno vratila i otišla kuci. Jednom je njeno sanjarenje prekinuo Acke, onaj sa crvenom jaknom što joj je onda ubacio žvaku u kosu, koji joj je istrgao lutku iz ruku i mahao njome drugarima koji su stajali prekoputa. Svi su se smejali. Svi osim devojčice i Psa. Razarajuća snaga desetogodišnjaka otkinula je plastične udove i glavu, koja je beživotno gledala u devojčicu. Dok su veselo odlazili uz pogrdne povike, ona je osećala ogroman strah – osećala se odgovornom za tuđu lutku. Šta ako sada naiđe čovek koji je traži? Da li će joj poverovati da nije ona kriva? Pokupila je sa ulice razbacane delove i sela na ivičnjak. Sićušnim rukama, deo po deo, uz mnogo napora, spojila je lutku. Odlučila je da je sakrije u grmlje sa druge strane, da Acke ne može da je nađe i da je opet uništi. Te noći bila je toliko tužna i uplašena i, da nije bilo Psa, koji je uvek smiri, ne bi ni zaspala. Krenula je ujutro za ocem, koji rano ide na posao kod Stadiona. Kada je njegov autobus otišao pošla je ka grmlju, nadajući se da je lutka spašena, da se vratila kod čoveka koji je toliko voli. I gle čuda, izgleda da je on upravo došao – mladić u narandžastom odelu držao je lutku neko vreme, a onda je ubacio u veliku zelenu kantu koju je gurao ispred sebe. To mora da je kutija za igračke, pomislila je. Nestali su strepnja, tuga i strah. Devojčica je sela na ulicu, zagrlila Psa i zadovoljno posmatrala momka koji je gurao svoju kutiju za igračke i u nju ubacivao još štošta sa ulice. Tih nekoliko trenutaka bila je najsrećnija devojčica na svetu.

Good Morning, Captain

biZbuZZ 09 – bogte, pa ovo je nešto potpuno drugačije!

NAJSREĆNIJA DEVOJČICA NA SVETU